Umetnost

Život bez kraja

21. avgusta 2018.

Nikada se nisam bavila književnom kritikom, sem u školi i na fakultetu, naravno, kada smo za ocenu tumačili književna dela.

Ne činim to ni sada. Kada pišem o knjigama i piscima koji na mene ostave snažan utisak, često ih i ne spomenem. Jer, pišem o impresijama koje su ta dela kreirala, o novim inspiracijama koje su se zahvaljujući njima rodile, o idejama koje su zbog njih počele da mi opsedaju glavu, o sećanjima koja su razbuktala moje emocije. Pišem o sebi. Kao svaki (ne)deklarisani „romantični egoista“.

Danas sam ustala u šest umesto u sedam. Ne baš samo zbog nove Begbedeove knjige koju sam sinoć videla na nekoj od mreža, ali malo i zbog njega (takav pisac (i frajer) zaslužuje makar dodatni sat tvog vremena).

Nakon kućne jutranje rutine, koja kod mene obično podrazumeva: širenje veša, peglanje bar 2 košulje i pripremu krpica za oblačenje, kafu, lek za štitnu i bar dva, tri mejla (tek da me se ovi što rade od 9 sete čim upale kompjuter), brzinsku pripremu ovsene kaše za doručak, odvođenje mlađe ćerke u vrtić – sledi druga kafa.

U poslednje vreme volim da odem, a to ima veze i sa parkingom okolo, u jedan kafe kod Arene. Već me znaju. Imam svoj sto, otvorim laptop, pijuckam dugi s mlekom i nisam sama. Dosta njih, rekla bih sličnih meni, jutarnju smenu odrađuju baš tu. Čak u 9.15h svakog jutra po kafu dolazi Nemanja Bjelica iz Sakramento Kingsa. Busy mesto. Poslovno. Tipično novobeogradsko.

E, ovog jutra – menjam putanju. Posle vrtića, pravac Bookastore knjižarica. Zavučena u hlad između raskošnih starih zgrada u centru grada. Neki opušten svet koji voli knjige i Beograd. I jedna mačka. Cool mesto. Puno duha. Tipično beogradsko.

Kupila sam novog Begbedea, sela u plavu fotelju, naručila kafu. „Život bez kraja“ – naslov mi zvuči ženski. Znate ono – žene, obaveze, dani bez kraja, pa na koncu – i život bez kraja. Ili ja u poslednje vreme sve više razmišljam o poziciji nas aktivnih žena u četrdesetim.

Znajući tu i tamo Begbedea, sigurna sam da nije imao na umu žene u patikama koje po ceo dan jure na putu bez kraja. Pročitam, pa vam javim.

Ali jutros mi se, eto, i „Život bez kraja“ i ovaj moj život, učinio pitomo i blisko. Kao mače. To znači da ga volim. To znači da ne želim da bilo šta u njemu i u vezi sa njim stane i prestane. To znači da dobri pisci (i frajeri) umeju u nekoliko reči da ti od ranog jutra nacrtaju osmeh koji traje. Nekima do kraja dana, srećnima do kraja života. Pardon, do beskraja.

Podeli...

Only registered users can comment.

  1. Ivanice draga, svaki put me “podigneš” svojom pričom. Divna si, pozitivna, mudra, lepa….
    Uživaj i svom životu i voli ga beskrajno!.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *