Umetnost

Zašto treba da čitaš poeziju

18. septembra 2018.

Zaista smatram da poezija može mnogo dobrog da donese savremenoj ženi. Pre svega mislim na čitanje poezije. A ako ste od onih koje je pišu, ne moram mnogo da vam objašnjavam njena terapeutska dejstva.

Pesnik Čarls Simić u svom tekstu „Zašto još uvek pišem poeziju“, piše kako u osmoj deceniji života mora da se pravda naokolo jer još uvek nije „prerastao“ bavljenje poezijom. „Izgleda misle da u tome ima nečeg strašno nepriličnog, pa čak i šokantnog, kao da se, u mojim godinama, zabavljam sa srednjoškolkom i idem s njom da vozim rolere.“

Ne čudi me Simić. To je opšte mesto kada je shvatanje poezije u pitanju. Poezija je „greh mladosti“, zaluđenost, zanesenost, mladalački bunt, patetika, želja da se dopadnemo, zavedemo…a sve to se radi u srednjoškolskim i studentskim danima.

Kad se samo setim koliko sam pesama napisala kao klinka…Ostali su zapisani, u nekim beležnicama iz studentskih dana, i moji poetski eksperimenti uglavnom posvećeni tadašnjim ljubavima: najviše slobodnog stiha i haiku forme. Sećam se da sam pisala da se odmorim od učenja, napravim kreativnu pauzu, napravim red u svojim emocijama, napravim od njega princa…Dobro, i da napravim od sebe zvezdu, jer sto posto mu niko nikada nije, niti će, pisati pesme. It`s only me.

Ni ja se, kao Čarls Simić, u zrelim godinama nisam „skinula“ sa poezije. Danas je rado čitam. Što se pisanja tiče, promenila sam formu, ali mi je ona kratka zapravo postala profesija (smišljam hedlajne, slogane, tekstove za reklame, postove na društvenim mrežama…).

Poeziju preporučujem ženama iz nekoliko razloga: zato što je kratka, pa za to malo slobodnog vremena koje tokom dana imamo (tj. nemamo), možemo da upijemo jedno umetničko delo u celosti. Zato što je sažeta i koncentrisana, kako emocijama tako i životnim istinama, pa čitajući samo jednu pesmu možemo da doživimo olakšanje i zadovoljstvo. Zato što je puna simbola, koji su i danas svuda oko nas, samo u žurbi ne stižemo da ih prepoznajemo i sebi objasnimo. Zato što u pokušaju da razumemo i protumačimo poeziju vežbamo fokus, a to nam je važno jer nam je dnevna pažnja obično rasuta na bezbroj sitnih stvari.

Pesnici sa kojima se ja najčešće družim su Popa, Crnjanski, Miljković, Raičković, Lalić, Antić, Bodler, Po, Ujević, Kamings…Sigurna sam da imate na policama svoje „klasike“ koje ste nekad citirale, prepisivale, učile napamet.

Ako nemate ideju, pročitajte danas pesmu „Lepota“ Milana Rakića. U čast pesnika, kome je ovih dana rođendan, u čast svih nas koje priželjkujemo da nam neko napiše baš takve stihove.

LEPOTA – Milan Rakić

Jest, nema na tebi nijednoga dela
da se mome oku mogao da skrije,
nijednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

a kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudno druga,
i nikada slična jučeranjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom, i bojom.
– Oh, budi jedanput ko i druge žene,
da odahnem najzad pred lepotom tvojom!

Podeli...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *