Juče sam bila na koncertu zanosne Lus Kasal u „Sava Centru“. I, što bi rekli stand up komičari, imam dve vesti, tačnije impresije, dobru i lošu. Koju ćete prvo?

Hajde da krenemo od dobre. Lus Kasal ima 60 godina i izuzetno je ženstvena, zavodljiva, strastvena, čak erotična. Nijedan muškarac pored nje nije ravnodušan, tvrdim. Najpre u beloj, pa u crnoj, konačno u crvenoj haljini, sa crvenim karminom i glasom bogatim i raskošnim kao sve dugine boje kada bi se spojile u jednu, najmoćniju, Lus me je očarala i kao pevačica i kao žena. I kao reklama za Život. Sve vreme dok je trajao koncert, mislila sam: da li ću i ja tako za dvadeset godina? Da li ću imati prirodni nagon za crvenim karminom, zavodljivim talasanjem kukovima, nagon za širokim belim osmehom, za doživljavanjem i prenošenjem jakih emocija, nagon da živim kao da godine stoje, nagon da budem živa do kraja?

To je Španija, kažem sebi. To je klima, geografija, srećna podela karata. To je jedna jedina Lus, to je ipak umetnica svetskog ranga. Mi smo neki drugi svet. Mi odavde. Mi obični. Rangirani mnogo niže. A da li smo zaista toliko nisko? I ako jesmo, zašto smo?

Lus je scenski vrlo kompleksna i višedimenzionalna, ali nekako laka i prijemčiva. Kao lagodan život. Ali razmišljanja koja je pokrenula prilično su teška.

A sad loša vest: publika je bila poluživa. Zapravo, polumrtva. Da, to smo mi. Možda malo može da nas opravda jezička barijera, jer španski u Srbiji ipak samo malo njih razume. Ali: mahom bezizražajna lica, mahom tajac.

Zar nije ovaj naš narod, balkanski, isto tako slovio za strastven, živahan, energičan, ponosan, srčan? Zar pesmu „Pukni zoro“, koju je Lus otpevala na španskom, ne krijući oduševljenje muzikom i tekstom, nismo napisali mi, Balkanci? Zar Srbija nije zemlja nepokolebljivih boraca za slobodu, energičnih boraca na sportskim terenima, zemlja kafanske pesme, drugovanja, zemlja koja peva ili plače, ali nikada ne ćuti? Zar nam naša baka Milica, od blizu devedeset, koja živi stara i sama u šumadijskom selu, koja nije čula za Voltera, a koja sa velikim žarom planira šta će i gde u svojoj baštici da zasadi na proleće, nije dovoljan znak da se nama desila neka teška anestezija. To, bre, više nismo mi.

Neću da mešam politiku u sve, ali eto nje same. Siromaštvo, loš životni standard, često pokvareni standardi vlasti koja nam kroji život, beznađe, nemanje oslonca i poverenja u državu…sve je to u vezi sa onim bezizražajnim licima od sinoć.

Kući sam otišla uzburkana. Jedna veličanstvena žena, ljubav o kojoj peva na sav glas, taj milozvučni španski, zora koja puca i najavljuje novi dan i novu šansu, vesela zemlja i zemljaci silom naterani na ćutanje, crveni karmin koji simbolizuje i seksepil, ali i bunt protiv starenja i propadanja, uskovitlali su se i bacakali me čitave noći.

Tamo gde govori srce, napisao je Kundera, nije pristojno da razum stavlja svoje primedbe. Možda okretanje stvarima srca, koliko god banalno zvučalo, može da nam povrati komadić izgubljene životne radosti.

Zatvoriti oči, pružiti ruke i glavu u pravcu visina, kao Lus dok peva, i pustiti srce da govori o nama i za nas. Ja nemam bolju ideju.