Žene su, češće nego muškarci, uznemirene i uzrujane. Da li se slažete?

Možda ima veze sa hormonima i biologijom. Pms me poslednjih godina više uopšte ne boli fizički, ali svakog meseca kao da duboko u grudima pukne balon od neke nakupljene, teške i za mene svete vode, pa procure suze. Ne računaj na lekove protiv bolova da ti donesu mir. Niti na bilo koju vrstu medicine.

Ta jaka, nataložena i eksploziji sklona osećanja, kakvo je i ženski nemir, jedan urnebesno zabavan pisac naziva „neoksidirajućim“. U prevodu – osećanja su toliko postojana, da im ni vazduh, tj. svemoćna priroda ne mogu ništa. Zvuči zastrašujuće. Biti nemoćna pred sobom, tj. svojim osećanjima. Ali nije baš sasvim tako. I večna ljubav je, recimo, neoksidirajuća, pa svaka od nas mašta o njoj. Ništa u vezi sa ženama nije ni jednostavno ni pomireno sa prostom logikom. Osećanja ponajmanje.

Ženski nemir se najefikasnije tretira u svoja četiri zida. Suprug, deca, familija, prijatelji…ne trpe te uznemirenu. Plaši ih tvoja nemoć, zato što se plaše za sebe. Šta će biti sa njima ako si ti „slaba“?

Srećom, recept „sama svoj majstor“ svaka od nas zna napamet. Mnoge moguće i nemoguće zadatke do sada smo rešile same, bez asistenata ili tapšanja po ramenu. I sebe ćemo. Šta to konkretno može da znači kada je nemir u pitanju? Evo nekoliko meni omiljenih recepata:

Isplakati se ispod tuša. Jer tako možeš opušteno da plačeš, svakako curi pa curi. Dokle god ima tople vode. Voda smiruje. I sve nosi. Čak i ta iz vodovoda.

Obuti najudobnije patike i trčati. Ili brzo šetati. U tišini, bez slušalica i muzike. Da bi nemir čuo energičan bat tvojih koraka, bes koji izbacuješ, mantru koju sebi ponavljaš da bi se oraspoložila, sočne psovke (zašto da ne)…uplašio se i pobegao.

Sesti ispred čistog papira i emocijama koje nas tište dati oblik reči, stihova, priča, ili vizuelnih simbola. Lakše je boriti se sa konkretnim nego sa zamišljenim neprijateljem.

Za osvajanje mira, ili pobedu nad nemirom, važno je biti odvažna. Otvori teška vrata svojih teških neoksidirajućih emocija i pusti vazduh da uđe. Njima možda ne može ništa, a nama možda može – da dune u leđa, kao dobar vetar.