Čak i ako me ponekad uhvate nelagoda i nervoza zbog života u velikom gradu, nedeljom me prođe taj osećaj. Jer nedelja u velikom gradu donosi stvarno mnogo mogućnosti da slobodno vreme provedeš kvalitetno. Kvalitetan je i domaći nedeljni ručak koji satima spremaš, bez sumnje, ali sada mislim na apetit za finim stvarima i popunjavanje kulturnih rupa, od kojih, da se ne lažemo, patimo svi mi. Neki više, neki manje, neki svesno, većina, nažalost, ipak bez svesti o tome da im fali kulture.

Šetali smo danas porodično Knez Mihailovom i u Galeriji SANU (koja najnormalnije radi i nedeljom), posetili retrospektivnu izložbu srpskog slikara Marka Čelebonovića (1902-1986.), koji je živeo i stvarao ponajviše u Francuskoj, prvu takvu nakon četrdeset godina. O delima ovog otmenog slikara svakodnevice i „malih stvari“ (“čelebi” na turskom znači otmen, plemenitog roda), profesora na Akademiji umetnosti u Beogradu u periodu nakon Drugog svetskog rata, nisam znala mnogo. Jedna snegom zatrpana beogradska nedelja pružila mi je priliku da vidim, da naučim, zapitam se, razmišljam, kod kuće pročitam o stvaralaštvu i životu umetnika, napišem ovih nekoliko redova, nadahnuta doživljenim.

Čelebonović mi se predstavio kroz brojne autoportrete, portrete žena, poneki akt, ali najviše kroz mrtvu prirodu. Na otvaranju ove izložbe, pročitah kasnije, govorio je pesnik Ljubomir Simović. U svojoj kući, u sobi, u ateljeu, ovaj slikar je nalazio motivaciju da ispuni ceo slikarski vek, pa je legitimno zapitati se, što se i Simović zapitao: da li usredsređenost na ono intimno isključuje egzistencijalna pitanja i probleme? Da li metafizičke rasprave Čelebonović vodi na stolu sa jabukama, pomorandžama i čašama?

Odgovor je Simović dao, naravno, kroz stihove, u formi dijaloga dva prijatelja:
– Ova pesma zrači, ali šta znači?
– Ako zrači, treba li da znači?

I još je jedna interesantna impresija koju sam ponela sa izložbe, a vezana je za sliku „Devojčica u plavim pantalonama“, nastalu davne 1930. godine: ova devojka, koja pred izlazak u ogledalu zagleda svoje plave pantalone i merka kako joj stoje, podsetila me je na fotke modnih influenserki koje pratim, a koje se slikaju pred izlazak i detaljno nam opisuju svoje odevne kombinacije. Pantalone su tridesetih godina, pa još jarko plave, sigurno bile vrlo smeo modni izbor. Ova bi devojka, pomislila sam, danas sigurno imala mnogo pratilaca na Instagramu. Ovako, u Galeriji SANU, devet decenija kasnije, još uvek lepa, avangardna i samosvesna, zapašće za oko tek ponekom turisti ili beogradskom šetaču nedeljom, koji će u njenoj skladnoj figuri, stavu i modnom izrazu prepoznati svoju savremenicu.

Zauvek je tačno: život je kratak, umetnost je večna, moda se ponavlja, žene su žene. A Beograd, kao Pariz ili Rim, o tome zna i govori mnogo, čak i nedeljom, kada sve obuzme dremež.