Jednom sam u nekoj kolumni za nedeljnik “Akter”, sa kojim sam godinama sarađivala, napisala da je novembar bezličan mesec, ni jesen ni zima, nedefinisan, prazan, siv, samim tim nikome potreban.

Setih se toga ovih dana, dok sam bez čarapa i jakne šetala po Zemunu. Iz ove perspektive (nekoliko godina kasnije), mogu da kažem da je pređašnja tvrdnja samo delimično istinita. Ni jesen, ni zima – tačno. Ako je po autfitu – proleće je u punom jeku. Što se bezličnosti tiče, povlačim reč. Sudeći po količini kreativnog posla ovog meseca i stvarno mnogo pozivnica za raznorazne promotivne, modne, umetničke, muzičke i druge događaje, novembar pretenduje da zauzme mesto jednog maja – meseca kada se sve budi, vrišti od života i pokazuje se u najlepšem sjaju.

Neko bi neiskusno rekao – pa što se buniš? Bolje proleće, nego jesen. Bolje sunce, nego kiša. Tačno je. Ali opet delimično. Sa četrdeset svemu nađeš falinku, ili makar o svemu imaš jasan stav i konstruktivan komentar.

Ekološki aspekt druge epizode ovogodišnjeg proleća me ne brine toliko, moram priznati. Zagovnali smo prirodu u globalnim okvirima, to i dalje radimo, apstrakto je i nekako previše naučno, pa valjda zato ni ne smrdi toliko. Mene brine nešto mnogo ličnije. A opet svačije. Šta se krije iza? Iza tolikog sunca kada mu nije vreme, iza lepršavih haljina kada im nije vreme, iza razdraganih ljudi, poziva na zabave i druženja…? Ako vam ovo liči na sindrom “balkanskog špijuna”, u pravu ste. Smatram ga delom srpskog folklora, kao i anksioznost, perfekcionizam, bromazepam uz jutarnju kafu…

Malo se i šalim, ali samo malo. Ovog obasjanog novembra mnogo sivih, čak crnih mrlja preti da ostane nezapaženo. Jeste, pričam o politici. Zagovnali su nam život obimno, to i dalje rade, vrlo konkretno i bez konsultovanja bilo koje struke, kamoli nauke. A tek nas građana…

Trobojni tunel i lavirint od “zlatnih” paleta na Obilićevom vencu, “Trijumfalna kapija” na početku Kneza, a mnogo pre njih, pred kraj leta, kineska novogodišnja dekoracija po Beogradu, crna su dela velikih majstora neukusa i bezobrazluka. Onda, još crnja i opasnija, prodaja Kopernikusa, Kurira, a verovatno i televizija O2 i Prve državnom Telekomu. Tek će sad da se pevaju Rundekovi stihovi “Po tko zna koji put u životu u svojoj ludoj glavi gledaš istu sliku”. Da ne kažem da su ovog novembra na lokalnom nivou predstavnici opozicije čak bukvalno isprebijani od vladajućih.

Da podsetim, novembar je tek počeo. Sunčano vreme će da potraje, a crne mrlje će da se šire. Znam, zaslužili smo i malo uživanja (u ovim ekološkim greškama). Ali, novembru se ne sme verovati. Toliko može da bude podmukao, da nam ni ovako prolećni komotno nije potreban.

Dajte nam kišu da spere crnilo, kako god znate!