Lifestyle

Od straha do slobode

12. avgusta 2018.

Nedelja je dan za opuštanje i razbibrigu i možda zato nije uobičajeno pola dana posvetiti razmišljanju o strahovima. Čega se plašimo u zrelim godinama, koliko su ti strahovi realni, koliko su motivišući, ili, pak, ograničavajući.

Više puta sam, u poslednjih desetak godina, sanjala isti san – da nisam uspela da završim fakultet, da sam razočarala roditelje, familiju i, što je najbolnije, samu sebe. Strah od škole? Fakultet sam završila, mogu slobodno reći, sa priličnom lakoćom, sa dvadeset i dve godine i vrlo visokim prosekom. Dakle, nije u pitanju strah od škole.

Zašto sam se i jutros probudila sa jakim lupanjem srca? Čega se to plašim kad mislim da se plašim diplome koja mi klizi iz ruku?

Sada znam. Strah od podrazumevane forme, koja se u našem društvu izjednačava sa normalnošću. Ispoštuj formu i bićeš „normalan“, tvrde „normalni“. Ili strah od osude uže i šire zajednice zbog nečega što jesi, a što je u suprotnosti sa onim što od tebe drugi očekuju. Strah od vrednosnih kriterijuma drugih ljudi. A ne nepoverenje u sopstvene.

Kao majka, suvlasnica firme, ćerka majke u godinama…svakodnevno se susrećem sa različitim brigama. O zdravlju, poslovnim i ličnim finansijama, klijentima, rokovima, o dnevnim obavezama koje ima svaka porodična žena. Neko bi rekao da su i to strahovi. Ja sam do danas uspela da napravim jasnu razliku između dnevnih, racionalnih briga i strahova, koji su uvek dublji i često nametnuti, u godinama kada još uvek nismo bili svoji niti imali slobodu da sudimo svojom glavom.

Brinuti je korisno i odgovorno. Brinemo jer smo mudri, jer smo u ovim godinama i vrlo intuitivni, jer dovoljno dobro poznajemo starog prevaranta zvanog život, koji uvek promeša karte po svom, a bogami ume i da prevari.

Strahovati od osude i prekih pogleda sveta, zato što si na svojim nogama (ili zato što više voliš da hodaš na rukama), zato što radiš, dišeš, voliš, patiš po svom, zato što učiš dok si živ, zato što sve spretnije padaš i ustaješ iz skoka, zato što sa četrdeset odlično znaš da je jedini „izam“ u koji smeš da se zakuneš – individualizam, ne samo da je nepotrebno, već i ne priliči našim godinama.

Sa diplomama ili bez njih, u braku ili razvedeni, sa decom ili samo svoji, u blatu do kolena ili u oblacima, na skupim destinacijama ili zalutali u mašti, pucajte svaki dan od briga, ali naoštrite samopouzdanje i pucajte u svoje strahove.

Silovito, baš kako je govorio Dušan Silni: Sloboda se nijedna molbom dobila nije. Sloboda se osvaja.

Podeli...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *