Opet imam psa. I to je za mene već pet dana, koliko je štene kod nas, “vest dana”. Ne zbog ushićenja, jer imala sam psa i ranije, i prošla sa njim baš sve afektivne epizode, nego zbog obaveza oko njega.

Ko ima psa, zna šta podrazumeva navikavanje šteneta na život u stanu. Od piški i kaki napolju, do navikni ga na ostajanje kod kuće bez da postane anksiozan, vakciniši, revakciniši, izvadi mu pasoš, zabrani mu da gricka nameštaj, nauči ga da silazi niz stepenice, ne zaboravi kalcijum jednom dnevno, skuvaj mu piletinu (da ne jede samo granule pune aditiva), kazni kad treba, nagradi kad treba, budi jaka i čvrsta u stavovima. Naravno ja. Jer, jednom mama – svima mama.

Spisak je podugačak i to je razlog zašto ovih dana ustajem pre šest i šetam po kraju šest puta na dan. Ali, ne želim da pišem o psima i svakodnevnim zahtevnim ritualima vlasnika. Želim da vam kažem nešto o trošenju.

Jedna drugarica mi je rekla: „Luda si, da li znaš koja je to obaveza?“. Druga: „Pas ti je kao još jedno dete.“. Treća: „Ja ne bih robijala psu ni u ludilu.“. Sestra: „Fuj, pas će da ti smrdi i prlja po stanu.“. Ok, razumem ponešto, ali jedno ne razumem: za šta da se čuvam? Zašto da se štedim? Ne ja, bilo ko od nas.

Koliko dajemo i „trošimo“ sebe, koliko smo odlučili da u životu trčimo, grizemo i borimo se (za sebe, ali jednako i za druge), mnogo govori o nama. Koliko od sebe daješ, po mom mišljenju, jeste mera kojom treba vrednovati ljude. Za mene je to jasan znak ko je kakav. Danas naleteh i na kratku pesmu Čika Jove Zmaja na istu tu temu: Ako činiš malo i ne možeš više, mnogo ti se piše. Ako činiš mnogo, a mogo bi više, malo ti se piše.

Oko sebe imam i večne borce i neumorne maratonce i srčane gromade od ljudi koji se ne štede i ne glume potrošnu robu. Idu napred, spotaknu se, podignu, idu dalje, šire dobru energiju, ostavljaju za sobom blistav trag. A imam i dosta glumaca, koji glume krhkost i kvazi-eleganciju, koji merkaju na kašičicu koliko će da se angažuju i uključe u život, koji paze da se slučajno ne umore, ne preforsiraju, ne ukaljaju, ne ogrebu se, ili, ne daj bože, padnu, kao da će zbog toga živeti duže, lepše ili kvalitetnije.

Svako ima pravo na izbor sopstvenog stila života, ali i ja imam pravo da neke ljude, upravo zbog istog tog stila, volim i cenim mnogo više od drugih.

Sigurna sam da nam umnožavanje kvalitetnih, ali i onih manje elegantnih aktivnosti, kakvo je, recimo, skupljanje kucinog izmeta sa pločnika ili brisanje parketa asepsolom više puta na dan, popravlja životnu kondiciju. Rad nas ne čini robovima, čini nas „nepotrošnom robom“.

Jedva čekam da sa ove bebi-dresure pređemo na ozbiljne šetnje, pa i džoging po Zemunskom parku. Od nekih oblika rada raste i fizička kondicija, a to mi je, da se ne lažemo, sa 40+ još i važnije.