Mama u boji

Nedelja je da se raste

2. septembra 2018.

Bez obzira na to što živim u Beogradu, ja sam Vojvođanka. Zbog čega Vojvođani uvek ostaju Vojvođani (neki će mi zbog ovoga i zameriti, al` marim ja), moglo bi se pisati naširoko i objašnjavati natenane. Onako, po vojvođanski. Najkraće, i dalje volim i trudim se da poštujem životne navike, obrasce ponašanja i poglede na sve one male, svakodnevne stvari koje čine život, a koje sam stekla u detinjstvu, u Vojvodini.

Kod nas se nedeljom ruča u podne. Najkasnije do jedan. I zna se – za sto sedaju svi ukućani. Nije važno gde si sinoć bio, pio, đuskao…Nedeljni ručak je amin. Supa obavezno, rinflajš, pa meso, bar dva priloga, salata i na kraju kolači. Po selima, jednako kao i u vojvođanskim varošicama, još subotom se uz popodnevnu kafu pričalo šta se „mesi“ sutra. I svi smo, bespogovorno, poštovali mamin trud i bili zahvalni za nedeljnu gozbu. I rano naučili lekciju o nedeljnom ručku, napamet, kao Očenaš.

Odrastajući u ravnici, nedelju pamtim i kao dan kada se „raste“. Moja najdraža baka Kristina, apsolutni ekspert za kisela testa, nedeljom bi mesila štrudlu sa makom i orasima, a nekada i krofne. Vanglu sa testom prekrila bi čistim kuhinjskim krpama, pa zamotala u pamučni čaršaf, pa sve stavila ispod ogromnog perjanog jastuka. Zvuči kao priprema za najsloženiji naučni eksperiment, ali zapravo se sa strepnjom čekalo da li će dovoljno da – naraste. Nedeljni mir i beskrajno ravnu liniju vojvođanskog horizonta, koji deli nebo i njivu, moglo je da uznemiri samo dobro umešeno testo koje raste i raste u visinu.

Danas, u Beogradu, ne uspevam baš uvek da ispoštujem nedelju. Ali „ručak u podne“ mi neprestano zvoni u glavi kao crkveno zvono za službu. Za kisela testa sam apsolutni amater. Nikada nisam ni probala da napravim štrudlu. Od kad sam se preselila u Zemun, zavolela sam nedeljne odlaske na zemunsku pijacu, kafu u Gospodskoj i, konačno, kuvanje. Pustim muziku i za dva sata sve bude gotovo.

Danas sam, recimo, troje ukućana, uključujući i sebe, u dvanaest i petnaest posadila za sto. Tinejdžerku ni top ne bi probudio, a kamoli ja, svojim smirenim nedeljnim vojvođanskim tonom. Marim ja, opet kažem sebi, i iznesem pred njih mnogo šarenih činija i tanjira.

Taru smo ubeđivali da pojede bar pet kašika potaža od brokolija, jer od toga rastu ruke i noge. Pa onda bar pet zalogaja mesa, jer od mesa rastu mišići. Onda joj je pukao film, ustala je od stola i čučnula pored pećnice. „Dosta sam porasla. Sada ću malo ja da gledam kako raste ova pita“.

Nedeljom se raste! Setih se, uz osmeh, bakinog testa i prepričam im, kao anegdotu, bakin pamučno-perjani performans za najbolju štrudlu na svetu.

A kako ću ja ove nedelje bar malo da porastem, razmišljam dok slažem posuđe. Mogla bih da završim knjigu, napišem novu pričicu, popijem kafu sa mojom tinejdžerkom, drugarsko-pedagošku, pred polazak u 2. razred gimnazije…A evo, i od ovog ručka koji spremih za njih, za nas, da bismo makar na trenutak svi bili zajedno, kao nekad oko ognjišta, može da poraste poštovanje među nama.

U ušuškanom i toplom kutku ne raste samo testo. Rastu empatija, ljubav i vidici, u beskraj, kao duž vojvođanskog horizonta.

Podeli...

Only registered users can comment.

  1. Divna je ta priča našeg vojvodjanskog detinjstva. Kažem našeg jer sam u sličnoj situaciji, iz vojvodjanske selendre u centar Novog Sada naravno ponela sa sobom “nedeljni ručak”.
    Suprug nikada niti mario niti bio naučen na tu situaciju ali mu se naravno dopao taj običaj jer u ovom brzom i ludom vremenu kada radimo do 17-18h eventualno uhvatimo neku zajedničku vrčeru ostaje nam ta naša čuvena nedelja kada se okupimo oko stola svi u isto vreme pa ko odavno uranio, ko mamuran, ko krmeljav i u pidžami ali izgovora za izostanak nema :)))

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *