Umetnost

Mi, čuvari pismenosti

8. septembra 2018.

Danas je Međunarodni dan pismenosti. Živimo u zemlji gde 850.000 ljudi nema ni dana škole. Oni ne znaju slova. Dakle, i da žele, ne mogu da čitaju. To je svakako tragično za 21. vek i jednu evropsku zemlju.

A šta je sa nama ostalima, koji smo završili neke škole? Koliko čitamo, ako uopšte čitamo? Da li naša deca čitaju? Da li im čitamo? Znam da većina nas može sada posramljeno da spusti pogled i zaćuti. I traži opravdanje u brzom životu.

Izvesno je, i tehnološkim razvojem donekle opravdano, udaljavanje od knjige. Vreme novih medija razjapilo je čeljusti da proguta vreme knjige. Da ga više nikad nema. Čini se nemogućim odupreti se tom fatalnom zalogaju. Kako protiv vremena?

Na sreću, ovo apstraktno pitanje može da se pojednostavi da ga svako razume: kako bez telefona? Da. Baš tako kako ste pročitali. Ako odnos sa svojim telefonom iz patološkog svesno preinačimo u razuman i human, pojaviće se „višak“ vremena. Taj „višak“ može da bude naše vreme za knjigu i da spasi od izumiranja vreme knjige.

Kada smo mi u pitanju, stvar je prosta – pred spavanje, umesto pola sata Instagrama, čitajmo pola sata. To je dvadesetak strana pisanog teksta minimum. Neka je i deset. I pet. I neka je svaki drugi dan. Namerno koristim najširi pojam „tekst“, jer u ovoj „akutnoj“ fazi nije od presudnog značaja kakvu literaturu čitamo. Samo da je knjiga. Verujte mi da se skoro svakog dana setim svog profesora svetske književnosti, Miodraga Radovića, koji je nama, studentima književnosti, govorio da se nikada ne možemo smatrati intelektualcima ako svakog dana ne pročitamo bar nekoliko strana književnog teksta.

Kada su naša deca u pitanju, važne su dve stvari: dok ne umeju sami, da im mi što češće čitamo, a kada nauče slova, da im pomognemo da biraju knjige koje će voleti, koje neće biti prezahtevne za njihov uzrast. Druga stvar je da mi pred njima čitamo, da nas gledaju dok čitamo, da im knjiga postane deo svakodnevice, kao doručak, kao kupanje, kao igranje, kao telefon.

Ako se sada pitate a zašto bismo uopšte mi spasavali knjigu, onda ste isti kao apstinenti na izborima koje štošta žulja, ali su, bez obzira na moć i prava koja imaju, nepomični i nemi, pa loša vlast nastavlja da vlada. Biti apstinent nije čak ni izbor, to je duhovna lenjost i nemar.

Čitajmo – jer sudbina pismenosti, kao i većine važnih stvari u životu, baš od nas zavisi.

Podeli...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *