Slučajno mi se jutros na kafi nakon terapije, u jednom lepom čuburskom kafeu pod lipom, pred očima namestio crno-beli kadar: moja crna suknja sa belim tufnicama, crne naočare za sunce na stolu, beličasta pena od bademovog mleka u crnoj šolji za kafu, tastatura laptopa koji uvek vučem sa sobom, i otvaram ga gde god da sednem. Crno-beli je ovaj svet, zaista, prođe mi kroz glavu. U poslednjih nekoliko meseci, međutim, skupila sam mnogo argumenata da oborim ovu tezu.

Svet jeste i crn i beo, a to je naročito dominantno viđenje stvari kada si mnogo mlad i relativno mlad. Mnogo mlada je, recimo, moja ćerka od sedamnaest, relativno mladi su oni od dvadeset plus. Jer u tim godinama, lišenim različitih šarenih životnih iskustava, a nabijenim buntom, odlučnošću, ili jakom ambicijom, obično ne pristajemo na kompromise, odnosno nijanse. Ili jesi, ili nisi. Ili imam, ili nemam. Ili te volim, ili te ne volim. Ili sam sad, ili nikad.

I mi u relativno ozbiljnim godinama ponekad jasno fokusiramo crno-bele kadrove života, bilo da se radi o roditeljskom, bračnom, poslovnom, moralnom, zdravstvenom kontekstu. Na primer, ne može sladoled pre ručka i tačka. Ne pristajem na to da me šef iskorišćava, i tačka. Ako nisam bolesna, onda sam zdrava, i tačka.

Kod mene, konkretno, to „ponekad“ je ozbiljno degradiralo, transformišući se, kroz brojna iskustva, u vrlo retko. Tome je svakako doprinelo i moje trenutno iskustvo sa ozbiljnom bolešću.

Sudeći po dijagnozi, sve je crno. Jer, nije belo. A zapravo, uopšte nije tako. Meni je, kao i svima ostalima bez raznoraznih dijagnoza, život pun nijansi (mogućnosti). Ne mislim ovde samo na to da sam optimistična, vedra i verujuća. Mislim da svako od nas, bez obzira na trenutne okolnosti i psiho-fizičko stanje u kojem se nalazi, ima bezbroj mogućnosti da svaki dan proživi ispunjeno i kvalitetno, zadovoljan sobom i svojim delima. Jer, ni za onog što se baš  sada svima čini beo, ne postoje garancije da ga već iza prvog ćoška ne čeka njegova crna rupa. Jer, i za onog što se baš sada svima čini crn, postoji šansa da ga već iza prvog ugla čeka novi svetli početak.

Ukratko, život je stvarno nepredvidiv i svemoguć, a to obilje mogućnosti, šansi, ideja, scenarija, kojima nas život daruje, nikako se slikovito ne može predstaviti u dve boje. Velika slikarska paleta nekog zanesenog umetnika,  sa mnogo isceđenih boja, čini mi se kao odlična metafora života.

Urezalo mi se trajno u sećanje šta je slikar Ljuba Popović ispričao na otvaranju velike retrospektivne izložbe u Subotici, davne 2003. Gotovo uvek, u svom velikom ateljeu, razapne oko sebe mnogo platna, većih i manjih, jer kako mu dolaze različite ideje, koje ne može po logici stvari da slaže na isto platno, on simultano stvara više različitih slika. Nekada je, kaže, preko jedne slike mazao drugu, jedno preko drugog slagao nadahnuća, ali je shvatio da je to velika šteta. I za sliku, i za njega, i za opus, i za nas. A znate Ljubine slike – enciklopedije svih boja i njihovih najlepših i zastrašujućih kombinacija.

Da li bi Ljuba bio Ljuba u samo dve boje? Da li bi umetnost ostala nedokučena i večna, da sve mora da izrazi u crnoj ili beloj? Da li bih ja danas, pred kraj lečenja karcinoma radio-terapijom, bila raspoložena i puna planova da ne verujem u nijanse?

Pored svih dostupnih konvencionalnih metoda kojima se lečimo, lečimo se i bojama, kada smo već dovoljno odrasli (i dorasli) da ih vidimo oko sebe.