Kada si u nevolji, bilo da je u pitanju bolest, bračna kriza, poslovne dileme, porodični odnosi…najvažnija stvar, pored jake volje i vere da rešenje postoji, jeste da – ne budeš sama.

„Nisi sama“ je čest naslov novinskih članaka iz lifestyle kategorije i brošura za mentalno zdravlje, ali i fraza koja se u poslednje vreme ponavlja svima i svuda, kao podsticaj za empatiju. Važno je bližnjima pružati podršku i jednako važno od njih je tražiti kada ti je podrška potrebna. U Srbiji je čak ta podrška važnija od mnogih sistema i institucija koje postoje da bi nam pomagale.

Od maja ove godine lečim se od karcinoma dojke. Namerno kažem u prvom licu „lečim se“, jer se u ovom čitavom procesu, koji je dugotrajan, težak, često bolan, mučan i naporan, osećam usamljeno. Preciznije, zapušteno i ne sasvim zbrinuto od strane zvaničnih zdravstvenih institucija.

Intuicija i privatno dobar odnos sa najboljim radiologom za dojku u zemlji, prof.dr Draganom Bogdanović Stojanović iz Novog Sada, doveli su me za dva dana do dijagnoze. Da sam se prepustila našem sistemu zdravstva, i dalje bih bila na čekanju, pod sumnjom da možda imam karcinom, koji treba još „malo“ da poraste da bi mi uspostavili dijagnozu i započeli lečenje.

Operisala sam se takođe o svom trošku, kod zasigurno najboljeg onko-hirurga u zemlji, prof. dr Andrije Golubovića iz Novog Sada, jer bih u sistemu, u kojem nisam imala vezu, na operaciju čekala mesecima. „Niste hitan slučaj”. Karcinom mi je bio „samo“ 5mm veliki, tj. „mali“.  Ko ima dobru vezu, operišu ga za dve-tri nedelje od dijagnoze.

Treće, konzilijarne preglede za dalje lečenje obavljala sam u Beogradu, gde i živim, na Institutu za onkologiju. Osim što sam na papiru dobila koji hormonski lek treba da uzimam narednih pet godina i preporuku za zračnu terapiju, nisam dobila dodano objašnjenje o kontraindikacijama leka, savetima za kontrole zbog uzimanja istog, niti o učinku i negativnim posledicama terapije zračenjem. Samo papir u ruke i doviđenja. A da podsetim, imam četrdeset i jednu godinu, mnogo potencijalnih godina pred sobom, i dijagnozu najteže bolesti.

One „kozmetičke“ teme, koje se tiču dalje ishrane, adekvatne suplementacije, emotivne podrške…apsolutna su nepoznanica našeg sistema zdravstva.

Dakle, mnogo je opravdanih razloga zašto se kao običan čovek i običan bolesnik osećaš skrajnuto, nebitno i nevažno u našem sistemu.

I šta sam uradila da ne budem sama? Tražila pomoć od prijatelja. Od žena, poznanica i prijateljica koje su prošle kroz sve ovo kroz šta ja sada prolazim. Postavljala im sva pitanja koja sam imala, koja su me mučila, a na koja mi nisu dali odgovor i objašnjenje. Konsultovala svoje lekare, koje privatno poznajem i kojima verujem, da me kao prijatelja, a ne kao „običnog pacijenta“, savetuju. Kad bolje razmislim, kroz ceo ovaj proces ja doslovno grabim za informacijima i tumačenjima, jer ih u sistemu ne dobijam. A imam pravo da znam sve o svojoj bolesti i svom ozdravljenju. To je, konačno, i moja obaveza, jer je život važniji i vredniji od svega.

Nakaradni sistem (bez sistema) verovatno vezuje ruke i guši empatiju mnogim potencijalno dobrim lekarima. Svesna sam i toga. Zato neću više trošiti nadu, reči, ni energiju na kritiku tog sistema. Sva naša nada je u onih nekoliko odabranih lekara kojima možemo da verujemo i u bliskim ljudima koje imamo kao podršku.

Sve važne i velike životne bitke dobićemo u našem mikro svetu, jer je moćni sistem empatije samo još u njemu zdrav i funkcionalan.